Само најгори песници не знају за ову патњу најбољих међу песницима... Нема на свету речника који би песнику дао праву реч што му у датом тренутку треба; јер ако једна реч одговара лексикографски једном појму, не одговара му песнички ни својом бојом ни својом музиком... и зато се велики изражаји казују оним што једно дело сугерише, а не оним што оно каже... Симболисти 19. века су били такви песници који су увек тим недореченим изражајима и срачунатим наговештањима правили највеће ефекте, а понекад и најбоље ствари. Било је ту и злоупотребе над чистим разумом, и над обичним формама људског разумевања.
Ниједан песник није веровао да је написао оно што је хтео; а прави песник чак мисли да је написао нешто баш противно од онога што је сам хтео да напише ... Отуда мучење највећих и најискренијих писаца, њихова стална тежња да једну исту ствар, мисао, сваки пут кажу другачије. Отуд њихово стално преправљање сопствених текстова... Данте је хтео да своју Божанствену комедију запали. Безусловно најчиткија, и по изгледу најспонтанија јесте баш она песма на којој се један писац највише намучио и којој се најчешће враћао да је исправља... Хајне је тако мученички писао своје стихове, а Толстој своју прозу. https://www.youtube.com/watch?v=_iMML0OOtSo |